E preslušah i ja, čak par puta, mada ne do kraja temeljno (npr. tekstove sam skoro skroz ispropuštao, to moram natenane baš), ali se osećam spremno da izrazim svoje utiske ^^
Definitivno bolje nego MWS, Tarja zvuči sigurnije, pesme su utegnutije i, na kraju krajeva, zahvaljujući proteklom vremenu i činjenici da je u pitanju drugi album, manje je u senci onoga što je radila u NW, što joj samo koristi...Otvaranje albuma je definitivno eksplozivno, što mi se dopada, a takođe i najintrigantniji deo albuma - raznovrsnost muzičkih elemenata, promene u dinamici, Van Canto u primetno drugačijem tonu nego na njihovim albumima...pesma odlično oslikava Tarjin (još uvek ne-do-kraja-izbrušeni) potencijal i hrabrost da proba nešto drugačije, ali i njenu najveću slabost - uz sve svoje oduševljujuće momente Anteroom of Death takođe sadrži dva-tri doslovna padanja na nos, i neverovatno mi je, ali ne mogu da se odlučim šta s njom...jedna od retkih situacija gde su dobri delovi pesme toliko dobri da poželiš da oprostiš mane, a mane toliko dramatične da poželiš da možeš da precrtaš pesmu. I, naravno, ne ide dovoljno daleko i dovoljno iskusno u svom smeru, ali pokazuje neverovatnu inicijativu i što se mene tiče, rispekt za to i samo nek tako nastavi.
Ostatak albuma je (na sreću ili na žalost?) poprilično stabilniji i predvidiviji rad...pesme po strukturi više liče na MWS nego na NW, ali su zrelije i slušljivije. Until My Last Breath je singl koji možda i ne bi mogao da se poredi sa Nemom (uticaji su, mada između redova, primetni), ali bi mogao da oduva Amaranth nevezano za Anette - ali o takvoj se pesmi radi - hit za radio. Balade, pre svega Underneath, i dalje deluju previše mirno i, za moj ukus, dosadno, mada I Feel Immortal ima dobar klimaks (neko bi uporedio sa Boy And The Ghost), dok su življe stvari poput In For A Kill i Falling Awake takođe više nešto što postoji ispod Tarjinog glasa nego nešto što ga nadopunjava...Little Lies i Dark Star su mi svetle tačke, ovako na prvi utisak, i naročito Crimson Deep, gde konačno sve kockice padaju na svoje mesto (mada bi zvocalo poput mene volelo da vidi Tarju u eksperimentalnijem ruhu, ali to je moje iščašeno gledište, zanemarite to).
Kao što rekoh, Tarja je definitivno napredovala, i ponovo je pokazala da ima još ponekog keca u rukavu, i da se ne boji da, bar pomalo, tera svoj zvuk u nove širine. Međutim, još uvek nije uspela da odseče sva svoja sidra (ni da pronađe producenta koji bi umeo da kanališe njen potencijal) i da poleti kao što znamo da ume. Ali čini mi se sve izvesnijim, i nadam se da to nije prazni optimizam. Svakako preporuka na album, mhm
