Sinoć smo Zeka i ja išli kolima za Novi Sad, poslovno. Obično kada ja sam putujem, ne primam stopere, jer nikad ne znaš kakve sve budale možeš da pokupiš.
Ali, ovaj put nisam sam putovao.
Iskreno, potpuno razumem očajanje stopera kada čekaju, jer i sam sam nekoliko puta imao prilike da čekam na putu, dok je sunce pržilo.

Elem, prolazeći kroz Temerin, ugledao sam ispruženu ruku sa palcem podignutim nagore… I tu počinje naša priča…

Moja prva procena je bila da devojka ima oko 30-ak godina. Boy, was I wrong. Ispostavilo se da je godinu dana mlađa od nas. Ali, što bi Zeka rekao, “život je nije štedeo”…

Mogu sa sigurnošću da kažem da je devojka potpuna lujka. Potpuna kanaluša. Mislim, koja bi pri zdravoj pameti ušla u kola dvojici stranaca, koji uz to ne izgledaju kao biznismeni? Ili hrabra ili luda devojka.
Zeka i ja smo pomislili da će sad ona da ćuti, ali neeee… Počela je da melje kao jbn mlin. Saznali smo milion stvari, da ima momka koji nosi trenericu i ima putnu torbu (?!), da je završila neku bzvz školu i da ne radi ništa (yeah, like we didn’t know that), da obično “nosi džokavce sa sobom ali da ih baš sad nema” (?!!) i još milion stvari koje su potpuno nebitne…
Zeka je rekao da ga je  “pipala” po ramenu, no mislim da se nije bunio.
Ostavili smo je kod Masters centra. Srećom, ja brzo vozim, pa sam put od Temerina do Novog Sada nije trajao više od 10-ak minuta jer bih je izbacio iz kola koliko je iritirala.
Ostavila nas je uz sledeće (dubokoumne) reči:
“Jao, momci, kako ste vi divni! Kako ste mi uleteli samo! Ako se sretnemo nekada, častiću vas!”

Note to myself: više ne primati stopere… Makar ne devojke…

This entry was posted on Sunday, September 23, 2007 @ 18:47 and is filed under Life & Death. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.