Prošlost
Malo ljudi uspe da upamti moje ime tokom razgovora. Ne krivim ih, neobično je. Još manje ljudi zna kako sam dobio to ime.
Te 1983. godine, kada su odlučivali o mom imenu, moja baka je imala zakazanu operaciju u Švajcarskoj. Otvorenu operaciju srca, ugradnju trostrukog bajpasa. Doktor koji ju je operisao zove se Ninoslav Radovanović. Operacija joj je produžila života ja sam dobio ovo ime koje nosim i danas, iz zahvalnosti…
Često se setim te 2000, maja meseca, iako je prošlo, evo već osam godina. Sećam se svakog detalja tog dana. Bio sam u školi kada su mi javili da je preminula u bolnici. Zapravo, profesorica mi je rekla. Osećao sam se kao bednik tada. I dalje se osećam kao bednik zbog toga.
Kada sam se vratio kući, zaključao sam se u kupatilo i razbio ogledalo pesnicom. Nije bilo poente biti sujeveran u tom trenutku. Sećam se svega i dalje, sećam se priča, osećanja, darova i reči. Ali sve je to sada prošlost.
Sahrana je bila vrlo tiha. Nisam progovorio ni reč, a i zašto bih? Mnogo ljudi koji su mi bili strani i nepotrebni u tom trenutku. I zatvoren sanduk. Svaki šraf je težak kao vek. Kada je bila u bolnici nisu mi dali da idem u posetu. Dali su samo mojoj majci. A sada, šrafovi – kako okrutna igra života. Kao da se ne rastajemo zauvek…
Sećam se i dalje svega, kako nisam spavao tri dana. Kako sam popio četiri bensedina dok je beslovesna gomila takođe jela i pila, za pokoj duše. Kako otac nije mogao da uđe u stan i kako je morao da provali. Kako dugo nisu uspeli da me probude…
Na groblje ne idem, nemam zašto. Bojim se da će sve ono što sam zakopao duboko u umu naći put do površine. Svaki korak oko groba je korak oko mog života, korak za prošlost, sadašnjost i budućnost. Dok koračam između humki u mom umu, razmišljam kako smo krhki. I šta nam ostaje posle svega? Šta dajemo za voljene kada više nisu tu? Gde su uspomene, reči? Cveće koje moja majka ostavlja je samo način da iskupi svoju dušu. Ali niko i ništa neće moći da promeni točak vremena. Mrtvima ne treba cveće. Oni žele da ih se sećamo. I zato ja ne idem na groblje, uspomene i slike su svuda oko mene, dovoljno je da zatvorim oči i setim se…
Sećam se svakog detalja i bezrazložno se bojim da ću zaboraviti. Znam da nikada neću moći. Jednog dana, kada se opet sretnemo, nastavićemo ovu igru koju smo započeli i nikada se više nećemo rastajati…
“Eno gde leže tamo, na onom groblju, svi moji najbliži, tamo preko puta grobovi s latiničnim i gotskim natpisima lagano se glibe u bačku crnicu, i samo vanvremenska i vanistorijska vetruština još svejednako produvava panonske ledine, prosvirava kosti živih i mrtvih i prekriva sve živo i neživo, kaogod onaj sneg u ‘Mrtvima’, sneg pod kojim ćemo i mi svi nestati, ako je za tugu ili pak za utehu…”
May 10th, 2008 at 20:15
Moja baka je umrla na današnji dan, 10. maja, pre 16 godina. Tada sam bio mali pa se je ne sećam najbolje, ali znam da sam taj dan mnogo plakao.
May 11th, 2008 at 00:09
…
May 11th, 2008 at 01:01
Nekad stvarno ne mogu da te skontam …Kao shto si rekao, post jeste lep, sentimentalan, ali … Kuda vodi?
May 11th, 2008 at 02:31
Kuda sve vodi?
Kao što kaže Sentenced,
“At life’s eve our flames will cease
Eternally, unavoidably
Eventually all paths will lead
To the cemetery
We are but falling leaves in the air hovering down
On our way we are spinning around
Scattered fragments of time
Like beams of the light we are
That’s all we are…
Just when we realize that we are alive, we die…”