Oluja
Oluja...
Oluja se polako sprema. Dok sedim u svojoj sobi, nesvesno bacam pogled kroz prozor. Tamo negde ka severnoj strani grada, gledam kuće dok tonu u mrak, jedna po jedna. Treći sprat ima ubistven pogled.
Sijalica počinje da treperi, da žmirka. Huk vetra dok razdvaja poluotvorene prozore dopire do uha. Cvili i moli da uđe. Zatvaram prozor. Računar gasim poslednji. Dok gledam, po ko zna koji put, pozdravnu poruku, teško se mirim sa tim. Kao eutanazista čupam mu i crni, masivni tračak života iz napajanja, za svaki slučaj.
Napokon, nestaje struje. Dok se borim da pronađem bilo kakav izvor svetlosti, oblaci postaju sve izraženiji.
Gusti su, crni, memljivi. Ne znam kako se tačno zovu ali mi se čini da su ovde već vekovima. Parade malih delova defiluju kraj prozora, obavijaju i moju zgradu, dušu, nas sve. Displej na telefonu isto žmirka, i čini se tamnijim nego ikad.
Sapatnike i saputnike u crnilu nalazim u predsoblju. Moj otac, po običaju, već radi na problemu. Kao hirurg, povrnutih rukava, hitro odvrće osigurač i još neke delove kojima ne znam čak ni ime. Pomalo se i stidim toga, ali prihvatam činjenicu da će on uvek biti veći “majstor”. Moja majka, mogu slobodno dodati “Tereza” na to, poput princeze iz bajke izvila se kroz prozor i doziva i znane i neznane da se sklone od kiše i oluje. Slabašan izvor svetlosti, ako ne računam očevu baterijsku lampu, je i dalje displej mog telefona kome neprekidno pritiskam broj pet da bih mu produžio agoniju… 5… 5… 5… 5…ž
Iz ostave uzimam dva para klešta, za svaki slučaj. Dok ga gledam kako obema rukama “operiše”. Silazim niz zgradu, 64 stepenika. Moram da brojim jer je mrkli mrak. Buljuk ljudi, čini mi se, koje je moja majka pozvala, mimoilazi me, uz odsutno pozdravljanje. Po osećaju shvatam da sam blizu izlaza. Crnilo u ulazu zgrade je potpuno i sveprisutno. Napokon izlazim. U poslednjih nekoliko minuta crni oblaci su potpuno prekrili moj grad. Stojim ispred zgrade, nema automobila i mirno, sa puta, posmatram nebo. Sve što vidim su tragovi koji prolaze. Tek poneki slabašno osvetljeni prozor na mojoj zgradi me navodi do ulaza, potpuno izmučenog odsustvom svetlosti.
Par koraka i nalećem na stepenik, za koji sam znao da je tu. Padam, polako. U mraku gubite osećaj za vreme. Sledeća tri koraka pravim puzeći i pokušavam da se uspravim. Pod dlanovima osećam sitne kamenčiće koje je naneo vetar. Još pola koraka i uspraviću se. Još samo pola koraka i nalazim sebe pored nekog…
Na dodir je mekano i za trenutak me ne primećuje. Narednog već ispušta takav krik, koji, pojačan mrakom, čini da mi se ledi krv u venama.
Budim se, naglo, silovito. Prelazak u svet realnosti nikada nije lak. Buka poluotvorenog prozora je prvo što čujem. Ustajem i zatvaram ga. Kroz staklo gledam Novi Sad kako se priprema za oluju…
July 28th, 2008 at 12:05
he he he, dobro je
ali ta gramatike… BI umesto BIH, nepravilna upotreba odnosne zamenice, zarezi na pogresnom mestu, ccc, nije ni cudo sto su nam mediji elementarno nepismeni
a meni nekako oduvek izgledalo da displej telefona postane jos svetliji kad je oko mene mrak, narocito ovaj novi telefon, svetlo je toliko jako da je zaslepljujuce. hm, stepenice… kad ima struje, retko kad upalim svetlo, ali kad je nema, imam osecaj da cu se prevrnuti preko necega, i onda mogu samo da zatvorim oci i brojim stepenike
mislim da sam ih i bez toga prebrojala na milione puta.
July 29th, 2008 at 03:08
Pa naravno da gresim - inace bi lektori ostali bez posla
July 29th, 2008 at 13:29
ali zar ne bi jednostavno bilo najbolje biti pismen, bar kad su osnovne stvari u pitanju? mislim, bar ja smatram da je najbolje uvek odraditi sti je moguce veci deo posla sam, ako ni za sta drugo a ono bar za svoje pisanije