Kao i svake godine, poslednji dan decembra je vreme kada svi žure, nesvesni, zapravo, koliko je taj dan dugačak. Elem, osvanuo je i taj dan, a vašeg reportera je čekao naporan put do naše prestonice. Poslednji dan godine osvanuo je prilično sumoran i prohladan, ali suv.

Poslednji dan godine - „najluđa noć”. Noć u kojoj su svi spremni da veliku količinu svoje krvi nadomeste alkoholom. Mnogo alkohola. Rano je popodne i lokalna autobuska stanica, u gradu potpisnika ovih redova, izgleda još oronulije nego obično. Valjda zato što u ostatku grada vlada praznična atmosfera, a stanicu je neko zabpravio da okiti. Jedini, ujedno i poslednji, autobus kreće za nekoliko minuta put glavnog grada. Odveć zahuktao motor kao da se žali što mora da radi, čak i pred ovu „najluđu noć”.

Autobus. Četrdeset ljudi. I vaš reporter. I beležnica - na linije.

Šištanje vrata označava polazak. Niko ne maše. Niko ne ispraća. Svi koji iole imaju pameti, ostali su u svojim toplim domovima, uz prazničnu večeru i porodicu. Ovaj autobus stvara novu porodicu, a kondukter i vozač su roditelji. Bar u naredna dva sata.

Na sedištu prekoputa devojka plave kose izgleda krajnje nezainteresovano za dešavanja oko sebe. Zavaljena u sedište, posmatra ulice kroz koje prolazimo. Ovaj grad je samo usputna stanica za nju, jedna od mnogih. Iako se trudi da izgleda intelektualno, nekako joj to ne uspeva. Možda je razlog to što čita popularnu „žutu” štampu. Ili što previše glasno objašnjava sagovorniku da je „Bogu iza leđa” i da „ne zna kad će da stigne do Zemuna”. Psuje i gestikulira. Nervozna je.

Kondukter joj overava kartu. Ulaznicu za ovu vožnju imaju svi. Iako je poslednja tura za ovu godinu, niko nema pravo na popust, a kamoli besplatnu kartu. Na čas prekidam pisanje i nemarno pružam kartu.

„Šta to piskaraš?” - u momentu prelazimo na „ti”. Cepanje karte je suviše intiman čin ovih dana, izgleda.

„Pišem reportažu, ništa značajno. Ne morate da se brinete.” - odgovaram.

„A tako? Pa dobro, napiši ti u te tvoje novine da su nas naterali da radimo i ovu vožnju. Imam dvoje dece u kući, a ja moram da cepam ove karte sve do Inđije. Onda prelazim za volan, a kolega se probija između sedišta. Čak ni danas nismo dobili poštedu. A vi’š kako je klizav put, k’o staklo!” - jada se radnik i odlazi dalje. I on je nervozan, vidi se.

Par ispitivačkih očiju od prekoputa gledaju me popreko. Da li je plavokosa shvatila da sam pisao o njoj? Nesvesno, tonem dublje u sedište i skrivam beležnicu od nje.

Baka ispred mene razvrstava cegere. Šerpe odzvanjaju potmulo autobusom. Saznajem da ide kod sestre u Novi Sad. Sama je. Udovica, odskora.

„Pa eto… da ne bude sama večeras. Znaš kako je, ipak je to veliki grad, ima svakakvih ludaka. Ne daj Bože da neko provali, iju! A ona sama, sirotica, skoro nepokretna. Nosim joj i nešto hrane, skuvala sam za nas dve.” - skoro pa zaplaka.

Za dve. Nekada je i njena sestra kuvala za dvoje. Ne usuđujem se da je pitam da li ima svoju porodicu. Ni ne moram - skuvala je za njih dve.

Na usputnim stanicama pridružuju nam se sporedni likovi ove crnohumorne komedije. Otac sa dvoje dece. Žena u ranim tridesetim. Majka sa ćerkom. Mlade, suviše mlade devojke. Šta li one rade same?

Svi nervozni, svi žure. I svako od njih ima po neku priču. Želju. Nedostaje nam samo jelka na sredini autobusa, pa da svako uzme svoj poklon. Nije to loša ideja.

U Novom Sadu autobus se dupkom puni. Mesto pored sebe ustupam devojci. Kaže da je iz okoline Novog Sada. Ide u Beograd kod momka. Verenika. On je u vojsci, ali je sad na odsustvu. Srećom.

„Nismo se videli više od dva i po meseca, već, samo da me nije zaboravio. A verili smo se baš pre nego što je pošao. Bio je malo nestašan u vojsci pa su mu ukinuli odsustvo, ali su ga pustili sada. Kod roditelja je, pa ćemo slaviti kod njega večeras.”

Vidi joj se na licu da je uznemirena. Vidim i zašto. Nema ni dvadeset godina, a već u blagoslovenom stanju. U trenutku shvatam da predugo posmatram stomak ove mlade žene.

„Gledaš stomak, a? Njegovo je, naravno. Treći mesec sam. On još ne zna, večeras će da sazna” - smeje se. „Znam šta ćeš da me pitaš i odgovor je - da, biće mu drago, jer smo ionako pričali o deci. Planirali smo i svadbu na proleće, sve je već dogovoreno.” - kao da se pravda.

Ne mogu ni da zamislim reakciju tog mladića. Niti poklon koji bi mogao da nadmaši ovaj. Da li će on biti srećan ili ona laže samu sebe?

Kilometri sporo prolaze, čini se. Nervozni kondukter ustaje i cepa karte novopridošlima. Novi Sad ostaje iza nas dok prelazimo most.

U povratku na svoje sedište cepač karata uključuje mini televizor. Okreće se publici kao da očekuje aplauz, koji izostaje. Viče tako da ga svi čuju, čak i oni sa slušalicama.

„Šta da ubacim, ‘Tesnu kožu’ ili ‘Žikinu dinastiju’?” - pita samoproklamovani kinooperater.

Usud na delu. Nekoliko časova ranije, reklama koju sam slučajno pogledao najavljivala je „tri dana uz ‘Žikinu dinastiju’!”. Tada mi je to zvučalo kao pretnja, a ne obećanje. Pretnja za koju ni sanjao nisam da će se ostvariti kada sam kupovao kartu.

Glas razuma ili milosti? Odokativna većina se odlučila za manje zlo, u korist gosp. Pantića i njegove tesne kože.

I tada, u tom trenutku sve se menja. Plavokosa zaboravlja na svađu sa sagovornikom, odlaže novine i podiže pogled. Devojka pored mene se klinački kikoće gledajući avanture Šojića i Pantića. Buduća majka razmišlja o budućnosti. Verovatno je i ona baka sada srećna sa svojom sestrom i dele prazničnu večeru. Evociraju uspomene iz srećnije prošlosti, pružajući utehu jedna drugoj.

Poslednja tura za ovu godinu ih je sve spojila. Poput filma „Ko to tamo peva”, autobus hrli ka prestonici bez obzira na sve. Bez obzira na životne probleme, radosti i žalosti svojih putnika.

Bitno je da imaš kartu.

This entry was posted on Tuesday, January 8, 2008 @ 14:14 and is filed under Fax & Fucks. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.