Te 1983. godine, kada su odlučivali o mom imenu, moja baka je imala zakazanu operaciju u Švajcarskoj. Otvorenu operaciju srca, ugradnju trostrukog bajpasa. Doktor koji ju je operisao zove se Ninoslav Radovanović. Operacija joj je produžila života ja sam dobio ovo ime koje nosim i danas, iz zahvalnosti…

Često se setim te 2000, maja meseca, iako je prošlo, evo već osam godina. Sećam se svakog detalja tog dana. Bio sam u školi kada su mi javili da je preminula u bolnici. Zapravo, profesorica mi je rekla. Osećao sam se kao bednik tada. I dalje se osećam kao bednik zbog toga.

Kada sam se vratio kući, zaključao sam se u kupatilo i razbio ogledalo pesnicom. Nije bilo poente biti sujeveran u tom trenutku. Sećam se svega i dalje, sećam se priča, osećanja, darova i reči. Ali sve je to sada prošlost.

Sahrana je bila vrlo tiha. Nisam progovorio ni reč, a i zašto bih? Mnogo ljudi koji su mi bili strani i nepotrebni u tom trenutku. I zatvoren sanduk. Svaki šraf je težak kao vek. Kada je bila u bolnici nisu mi dali da idem u posetu. Dali su samo mojoj majci. A sada, šrafovi – kako okrutna igra života. Kao da se ne rastajemo zauvek…

Sećam se i dalje svega, kako nisam spavao tri dana. Kako sam popio četiri bensedina dok je beslovesna gomila takođe jela i pila, za pokoj duše. Kako otac nije mogao da uđe u stan i kako je morao da provali. Kako dugo nisu uspeli da me probude…

Na groblje ne idem, nemam zašto. Bojim se da će sve ono što sam zakopao duboko u umu naći put do površine. Svaki korak oko groba je korak oko mog života, korak za prošlost, sadašnjost i budućnost. Dok koračam između humki u mom umu, razmišljam kako smo krhki. I šta nam ostaje posle svega? Šta dajemo za voljene kada više nisu tu? Gde su uspomene, reči? Cveće koje moja majka ostavlja je samo način da iskupi svoju dušu. Ali niko i ništa neće moći da promeni točak vremena. Mrtvima ne treba cveće. Oni žele da ih se sećamo. I zato ja ne idem na groblje, uspomene i slike su svuda oko mene, dovoljno je da zatvorim oči i setim se…

Sećam se svakog detalja i bezrazložno se bojim da ću zaboraviti. Znam da nikada neću moći. Jednog dana, kada se opet sretnemo, nastavićemo ovu igru koju smo započeli i nikada se više nećemo rastajati…

“Eno gde leže tamo, na onom groblju, svi moji najbliži, tamo preko puta grobovi s latiničnim i gotskim natpisima lagano se glibe u bačku crnicu, i samo vanvremenska i vanistorijska vetruština još svejednako produvava panonske ledine, prosvirava kosti živih i mrtvih i prekriva sve živo i neživo, kaogod onaj sneg u ‘Mrtvima’, sneg pod kojim ćemo i mi svi nestati, ako je za tugu ili pak za utehu…”

Zato sam od Milorada tražio da mi dostavi pismeno odobrenje da mogu da se družim sa njegovom ženom. I ono je stiglo u moj inbox…

Ova ideja za pisanje odobrenja je idiJotska i ne spada u domen civilizovanog sveta, al’ evo ti ga, nabijem ti ga na kurac!

Mozes da se druzis sa mojom zenom, Draganom Ponjavic, a da ti ja pri tom ne rascopam glavudzu ili uradim nesto slicno!

Istampaj ovo u hiljadu primeraka i brisi sa njime dupe!

Pozdrav!

Milorad

Be a better friend, newshound, and know-it-all with Yahoo! Mobile. Try it now.

Mejl, kao mejl, očekivan… ali poslednja rečenica koju je Yahoo ubacio… vrh!

Dakle, takođe rezident u Petrovaradinu. Zanimljivo je to što je stavljam u ovu grupu, obzirom na način na koji smo se upoznali. Evo malo detalja:
Upoznali smo se na žurci u Hedonistu, negde u maju ove godine. To je manje bitno. Bitno je kako smo se upoznali. Taj dan nešto nisam bio preterano raspoložen (verovatno jer mrzim kad moram da čekam nekog a ja dođem na vreme) i Maša je pokušala da me animira. Međutim, ja nisam baš bio raspoložen i malo sam bio grub prema njoj tada. Sasvim opravdano je tada i ona bila malo gruba prema meni što je na kraju eskaliralo u svađu…
Međutim, tokom leta smo pričali online i nekako našli zajednički jezik – slažemo se da se ne slažemo oko nekih stvari.

Dakle, ko je Maša. Ona je srednja od tri sestre (starija je ok, mlađa je napast!) tako da je (Malcolm) in the middle. Kao što vidite na slici, kjut je i zgodna. Voleo bih da elaboriram malo više na pshički “izgled”. Često je depresivna, ponekad i previše, ali ja ne mogu da joj to zamerim, jer sam isti. Ono što znam je to da je uvek bila tu za mene da me oraspoloži ali i napička, kad zaslužim. U 90% slučajeva kad sam hteo da ćaskam sa nekim, samo ona je bila online. Hvala joj za to.

Voli supicu, pivo i gud kikiriki sa paprikom. Ne može da veruje da ja ne volim taj kikiriki toliko kao ona. Voli Sinead O.C., country, klasičnu i rok muziku i crtaće. Obavezao sam se da joj dam sve crtaće koje ja imam.

Svira violinu ali nikad je nisam čuo kako svira, nažalost. Sanja da kupi električnu violinu. Valjda će uspeti, nadam se.

Iako je počela svoj život “samo” kao Alisina drugarica, vremenom je postala potpuno zasebna osoba u mom životu. Značajna, ako smem da dodam.

U majspejs profilu joj piše divorced, što pretpostavljam znači da je single iako sam sanjao da mi je sa momkom “oskrnavila” krevet bez pitanja. No, to je možda prekognitivno mišljenje i vizija budućnosti. Moraću da je nateram da mi kupi rezervni krevet, za svaki slučaj… Stavila me tek na 12. mesto u top friends…

Čudno je što sam ovako prijatnu osobu upoznao preko svađe. Mene često kritikuju da volim raspravu i svađu i da se sa svađom ništa ne može postići.

I’ve proved them wrong.

Sve u svemu, 10 meseci provedenih sa njom nema teorije da zaboravim ikada. I posle svih svađa, posle svih obostranih uvreda, posle tuče, činjenica da ja mogu da prozborim bilo šta sa njom i da se osećam dobro je fascinantna.

Mada, kako sama reče, ona prijatelje drži blizu a neprijatelje još bliže… Ja ću ovaj post ipak staviti u “Friends & Family” kategoriju…

P.S. Slika nema veze sa tekstom, tu je samo da i vas malo obradujem Inače, je deo ranije pomenutog photo-sessiona…

Heh, ovu cicu znam malo duže. Ako ćemo precizno, od novembra 2006.
Studentkinja sociologije, Ana Simendić (JoAnnA) je prilično opuštena za priču. Kako i sama tvrdi, ima “veća muda od većine muškaraca!”. Moram da priznam da je to tačno. Ali to ne važi i za mene, i zbog toga se često sukobljavamo.
Mnogo je volim zato što se uvek trudi da me izvuče iz bede i ponekad mi je žao što ne mogu da joj pomognem na isti način. Ali biće vremena i za to.
Ratoborna je poprilično i ne voli kad je zezam za momka ili sestru. Tada postaje opasna.
Perwerzije voli u razumnim količinama ali će to biti povećano proporcionalno sa druženjem samnom.
Moram da je nateram da otvori svoj blog… I da, na slici ovde je ispala mnogo tužna iako nije takva u prirodi (sem kad ne brine o glupostima) ali nažalost nemam trenutno nijednu drugu sliku…

Alisa, Alyssa, Alice…
Uh… šta reći o osobi koju poznaješ tek desetak dana. Moram pre svega da je predstavim. Dakle, ladies and gentleman, upoznajte Alisu, moju dragu koleginicu sa fakulteta. Doduše, nismo “prave” kolege jer studira bezveznu pedagogiju ali dobro sada, nećemo sitničariti…
Dok ovo pišem još uvek ne mogu da pohvatam činjenice kako sam uopšte upoznao stvorenje kao što je ona. Ako govorimo o njenoj ličnosti, mogu samo da pohvalim njen osećaj za humor, njeno vrlo lako opažanje (i korišćenje) dvosmislenosti – što mi se naročito sviđa. Generalno je spaljivač vremena pošto mi se desilo da sam propustio 80% predavanja na fakultetu te nedelje kada sam je upoznao.
Kao što možete i videti na priloženoj slici, devojka pored mozga ima i izgled – dakle, slatka je. Iako se ne slaže sa mojom konstatacijom da poprilično liči na jednu moju bivšu… O sličnostima i razlikama će biti reči na drugom mestu.
Zna da igra fudbal, ima tešku ruku, voli da tanzuje, ne voli kad joj se traži broj telefona (pa sam lukavo sačekao da mi ga sama da) i generalno je sweet.
Obožava Friends-e i ne mogu joj zameriti na tome.
Zaista ne znam šta mi imamo zajedničko (sem dvosmislenosti) ali ću otkriti uskoro (ako se ne popičkamo).
Pošto je utvrđeno da blogove čitaju uglavnom žene, manji broj onih koji čitaju ove redove će sada uzdahuti kada im kažem da Alisa ima samo jednu manu – zauzeta je.
Tako da momci – ništa od zemlje čuda…
Ah da, ima i svoj majspejs što je sada prilično popularno, iako pojma nema o HTML ni CSS, a bogami ni o obradi slika… No, ima vremena da nauči, svakako.
Rođena je 1987. godine u Novom Sadu a trenutno je rezident u Petrovaradinu.
I ne, neću vam reći ni broj telefona niti adresu, moraćete da se pomučite sami.

Ali mogu da vam obećam da ću dopuniti ovaj članak kada bude bilo nešto zanimljivo…

Valjda se neće naljutiti… previše.