Online verzija

Dodatne klipove slične sadržine možete naći na ovom linku! Uživajte!

Poslednji dan godine – „najluđa noć”. Noć u kojoj su svi spremni da veliku količinu svoje krvi nadomeste alkoholom. Mnogo alkohola. Rano je popodne i lokalna autobuska stanica, u gradu potpisnika ovih redova, izgleda još oronulije nego obično. Valjda zato što u ostatku grada vlada praznična atmosfera, a stanicu je neko zabpravio da okiti. Jedini, ujedno i poslednji, autobus kreće za nekoliko minuta put glavnog grada. Odveć zahuktao motor kao da se žali što mora da radi, čak i pred ovu „najluđu noć”.

Autobus. Četrdeset ljudi. I vaš reporter. I beležnica – na linije.

Šištanje vrata označava polazak. Niko ne maše. Niko ne ispraća. Svi koji iole imaju pameti, ostali su u svojim toplim domovima, uz prazničnu večeru i porodicu. Ovaj autobus stvara novu porodicu, a kondukter i vozač su roditelji. Bar u naredna dva sata.

Na sedištu prekoputa devojka plave kose izgleda krajnje nezainteresovano za dešavanja oko sebe. Zavaljena u sedište, posmatra ulice kroz koje prolazimo. Ovaj grad je samo usputna stanica za nju, jedna od mnogih. Iako se trudi da izgleda intelektualno, nekako joj to ne uspeva. Možda je razlog to što čita popularnu „žutu” štampu. Ili što previše glasno objašnjava sagovorniku da je „Bogu iza leđa” i da „ne zna kad će da stigne do Zemuna”. Psuje i gestikulira. Nervozna je.

Kondukter joj overava kartu. Ulaznicu za ovu vožnju imaju svi. Iako je poslednja tura za ovu godinu, niko nema pravo na popust, a kamoli besplatnu kartu. Na čas prekidam pisanje i nemarno pružam kartu.

„Šta to piskaraš?” – u momentu prelazimo na „ti”. Cepanje karte je suviše intiman čin ovih dana, izgleda.

„Pišem reportažu, ništa značajno. Ne morate da se brinete.” – odgovaram.

„A tako? Pa dobro, napiši ti u te tvoje novine da su nas naterali da radimo i ovu vožnju. Imam dvoje dece u kući, a ja moram da cepam ove karte sve do Inđije. Onda prelazim za volan, a kolega se probija između sedišta. Čak ni danas nismo dobili poštedu. A vi’š kako je klizav put, k’o staklo!” – jada se radnik i odlazi dalje. I on je nervozan, vidi se.

Par ispitivačkih očiju od prekoputa gledaju me popreko. Da li je plavokosa shvatila da sam pisao o njoj? Nesvesno, tonem dublje u sedište i skrivam beležnicu od nje.

Baka ispred mene razvrstava cegere. Šerpe odzvanjaju potmulo autobusom. Saznajem da ide kod sestre u Novi Sad. Sama je. Udovica, odskora.

„Pa eto… da ne bude sama večeras. Znaš kako je, ipak je to veliki grad, ima svakakvih ludaka. Ne daj Bože da neko provali, iju! A ona sama, sirotica, skoro nepokretna. Nosim joj i nešto hrane, skuvala sam za nas dve.” – skoro pa zaplaka.

Za dve. Nekada je i njena sestra kuvala za dvoje. Ne usuđujem se da je pitam da li ima svoju porodicu. Ni ne moram – skuvala je za njih dve.

Na usputnim stanicama pridružuju nam se sporedni likovi ove crnohumorne komedije. Otac sa dvoje dece. Žena u ranim tridesetim. Majka sa ćerkom. Mlade, suviše mlade devojke. Šta li one rade same?

Svi nervozni, svi žure. I svako od njih ima po neku priču. Želju. Nedostaje nam samo jelka na sredini autobusa, pa da svako uzme svoj poklon. Nije to loša ideja.

U Novom Sadu autobus se dupkom puni. Mesto pored sebe ustupam devojci. Kaže da je iz okoline Novog Sada. Ide u Beograd kod momka. Verenika. On je u vojsci, ali je sad na odsustvu. Srećom.

„Nismo se videli više od dva i po meseca, već, samo da me nije zaboravio. A verili smo se baš pre nego što je pošao. Bio je malo nestašan u vojsci pa su mu ukinuli odsustvo, ali su ga pustili sada. Kod roditelja je, pa ćemo slaviti kod njega večeras.”

Vidi joj se na licu da je uznemirena. Vidim i zašto. Nema ni dvadeset godina, a već u blagoslovenom stanju. U trenutku shvatam da predugo posmatram stomak ove mlade žene.

„Gledaš stomak, a? Njegovo je, naravno. Treći mesec sam. On još ne zna, večeras će da sazna” – smeje se. „Znam šta ćeš da me pitaš i odgovor je – da, biće mu drago, jer smo ionako pričali o deci. Planirali smo i svadbu na proleće, sve je već dogovoreno.” – kao da se pravda.

Ne mogu ni da zamislim reakciju tog mladića. Niti poklon koji bi mogao da nadmaši ovaj. Da li će on biti srećan ili ona laže samu sebe?

Kilometri sporo prolaze, čini se. Nervozni kondukter ustaje i cepa karte novopridošlima. Novi Sad ostaje iza nas dok prelazimo most.

U povratku na svoje sedište cepač karata uključuje mini televizor. Okreće se publici kao da očekuje aplauz, koji izostaje. Viče tako da ga svi čuju, čak i oni sa slušalicama.

„Šta da ubacim, ‘Tesnu kožu’ ili ‘Žikinu dinastiju’?” – pita samoproklamovani kinooperater.

Usud na delu. Nekoliko časova ranije, reklama koju sam slučajno pogledao najavljivala je „tri dana uz ‘Žikinu dinastiju’!”. Tada mi je to zvučalo kao pretnja, a ne obećanje. Pretnja za koju ni sanjao nisam da će se ostvariti kada sam kupovao kartu.

Glas razuma ili milosti? Odokativna većina se odlučila za manje zlo, u korist gosp. Pantića i njegove tesne kože.

I tada, u tom trenutku sve se menja. Plavokosa zaboravlja na svađu sa sagovornikom, odlaže novine i podiže pogled. Devojka pored mene se klinački kikoće gledajući avanture Šojića i Pantića. Buduća majka razmišlja o budućnosti. Verovatno je i ona baka sada srećna sa svojom sestrom i dele prazničnu večeru. Evociraju uspomene iz srećnije prošlosti, pružajući utehu jedna drugoj.

Poslednja tura za ovu godinu ih je sve spojila. Poput filma „Ko to tamo peva”, autobus hrli ka prestonici bez obzira na sve. Bez obzira na životne probleme, radosti i žalosti svojih putnika.

Bitno je da imaš kartu.

Pre nekoliko dana se u prodavnicama pojavio novi album Blaže i Kljunova, nazvan „Samo Supermen Srbiju spasava”, prvo uživo izdanje benda. U pauzi ispijanja piva, pronašli smo Blažu (manje poznatog kao Igor Blažić) i popričali sa njime o Supermenu, novinarskom pozivu i naravno, Pameli. Blaža je bio više nego raspoložen za priču – kako i ne bi, čeka ga turneja, na kojoj će danju biti Klark Kent a noću „leteti po Srbiji” kao Supermen.
Supermen spasava Srbiju?

- Da, novo izdanje za nas. Ne razlikuje se puno od prethodnih, pre svega jer je kompilacija već poznatih pesama, ali ovaj put uživo. To znači da su tu poznati junaci: Pamela, Bodiroga, Dule Savić, a i Džejms Bond. Album je objavljen za neke čobane, budale (smeh) iz kuće „Multimedia records”. Uvek se neko pređe, pa nam objavi disk. Osim tih koncertnih numera iz kluba „Kupe” u Pančevu, tu je i bonus od tri studijske pesme – „Blažo bekrijo”, „Nisam dijamant” i „Vranjanka”.

Kako to da ste zaboravili na Pamelu, više nije u prvom planu, sad je mačo Supermen tu?

- Pamela je na ovom disku, ustvari Vranjanka, što se vidi i na omotu. A, Supermen je super-heroj, koji ima neverovatne moći. On mi deluje kao jedina nada, uteha i spas za našu svetlu budućnost.

Kako Blaža Supermen uspeva da ostane uvek tako pozitivan? Otkrij nam tvoj kriptonit?

- Dobro je biti pozitivan. Nije dobro biti HIV pozitivan! Supermen je moja davnašnja opsesija. San da letim je moj najčešći san. I Pamela u toplesu (smeh)… Moj kriptonit je moja žena. Svu snagu mi uzme, posebno kad mi traži pare za nove cipele.

Bavite se i pisanjem kolumni i knjiga – da li je to još jedan od Vaših talenata ili pomoć za kupovinu novih cipela?

- Novinarski posao je slabo plaćen. Tako da se radi ili iz ljubavi ili zbog novinarki. U mom slučaju je izgleda zbog novinarki, posto sam moju dragu upoznao u jednoj redakciji. Knjige su posebna priča. Kad napišete i objavite prvu, onda to posle ide samo od sebe. Kao gutljaji točenog piva.

Za kraj ovog mini intervjua, poručite nešto budućim kolegama novinarima.

- Poruke je jasna: niste valjda ludi da se bavite novinarstvom! Tržni centri – to je budućnost Srbije! Otvorite tržni centar i budite bogati! Živeo monopolizam! Živeli bogataši!

Kolega: Dobar dan, došao sam da se upišem. Položio sam toliko i toliko ispita pa da vidim da li mogu sada da se upišem?
Službenica: Aha… čekaj da pogledamo… da, da, možeš da se upišeš… uzmi popuni dva ŠV obrasc, uplati 4000 dinara i dođi…
K: Znači, to je sigurno, prelazim na budžet?
S: Da, da, samo požuri, radimo do 13h…
K: Ok, hvala, doviđenja…

Cirka 45 minuta kasnije…

Kolega: Evo mene opet, došao sam oko onog upisa…
Službenica: Čekaj sad, kakav upis?
K: Ma znate, bio sam pre sat vremena… rekli ste da uzmem obrasce i uplatnicu… i to sam i doneo… Evo obrazaca, evo i uplatnice, evo i moj indeks…
S: A ti si uplatio? Auuu, a ja se šalila… Pa ne možeš ti sada da se upišeš, još nisu odlučili šta i kako… dođi za dve-tri nedelje najbolje, valjda će do tada odlučiti…
K: (uz ciničan osmeh) ma nema problema, vi znate najbolje….

Btw, muzika u pozadini koja se ne čuje je Vendi – Praćnuo se šarančić

Sajt zvanično još nije otvoren, biće dostupan u nedelju 30.09.2007.

Zvanična premijera je u ponedeljak, kada ćemo ga prezentovati u Amfiteatru Fakulteta brucošima koji su ove godine krenuli na fax. Valjda će biti sve ok, cross-browser compatibility je manje-više ok, ali ne bih voleo da me takvo sranje kao Internet Explorer ujebe pred 100+ studenata…

Što se tiče sadržaja, na tome mora da se poradi, ali tu su rasporedi ispita, predavanja, mailing lista,  download skripti, galerija slika, RSS za svaki odeljak,vesti dana (preuzete sa news sajtova), saveti i tako to…
Ono što je bitno je da je postavljen temelj za  budućnost – portal studenata žurnalistike!

http://www.kszimpressum.com (od 30.09.2007)

Ali to nije ni bitno. Bitno je da sam sa ovim ispitom očistio celu godinu. Nema prenošenja ispita niti tripovanja oko Bolonje.

I najvažnije – 99% prelazim na budžet!

So… I rule!

Ali jesam, uz svesrdnu “pomoć” asistenta…

Čitaj: pustio me je jer sam mu simpatičan, valjda… Smejali smo se obojica…

Napravio sam mnogo grešaka na usmenom, a pismeni da ne pominjemo. Kod distinktivnih obeležja fonema, za vokal “e” sam rekao da je “gravidan” umesto “gravisan”.

Imam još dva ispitna roka da položim jedan preostali ispit!

Wish me luck!

Ono što vama sleduje narednih dana i nedelja je češće ispiranje mozga mojim bljuvotinama na ovom blogu! Sada imam više, mnogo više vremena za sebe i potrudiću se da deo toga odvojim i za ovaj perverzni ćošak!

Ah, da, da ne zaboravim – položio sam sedam ispita u ovom roku… Sedam smrtnih grehova…

Listening to: The Doors – The End…

Držite mi palčeve!

I nožne ako zatreba!

Potpuno sam zaboravio da u tu istu školu idu (još uvek) moja bivša devojka i njena drugarica (koja nema baš visoko mišljenje o meni).
Naravno, od nekolicine ljudi koji su bili na prezentaciji i njih dve su se pojavile…

E sad, ne znam šta je u pitanju: to što one imaju muda da se pojave pred nekim ko ih je šutnuo (devojka) i odj**ao (drugarica) ili je možda u pitanju debilitet i nedostatak samopoštovanja koje one imaju. Možda uz malu dozu mazohizma?

Iskreno se nadam da je mazohizam, imaću lepše mišljenje o njima

..ali, šta očekivati od njih dve kada su se svojevremeno takmičile koja će prva da se j**e i čak se i posvađale oko toga…

Drugarica je pobedila. Onu prvu sam šutnuo i izbacio je iz takmičenja.

Zašto?

Hm, stvarno NEMAM POJMA!