Sinoć sam išao strininim automobilom za Kikindu, poslovno. Ko me zna, zna da vozim brzo ali oprezno. Negde iza Novog Bečeja prema Novom Miloševu, primetio sam da se nešti čudno događa. Ili sam ja naprasno oćoravio ili je auto počeo da se zacrnjuje…

Kao u najcrnjim horor/SF filmovima kada prikazuju usamljene putnike kako se voze mračnim putem. Instrument tabla mog vozila počela je da treperi, digitalni brojač pređenih kilometara se resetovao na nulu, svetla koja su do tada ponosno gorela počela su da se gase.

I tada, kao krv crveno upozorenje u dnu instrument table - majušna slika akumulatora, drečavo crveno i odvratno.

Značilo je to samo jedno - akumulator nema struje, najverovatnije jer se ne puni. Poslednjim trzajima sam uspeo da se dovučem do ulaska u Novo Miloševo gde mi je elektronika potpuno izdahnula. Trideset minuta pre ponoći.

I tako, ništa od puta. Sat vremena kasnije strinin konobar dolazi i šlepa me nazad. Auto sablasno zvuči kad se voziš u njemu dok motor ne radi. Sam, kroz Vojvođansku ravnicu, bez svetla, kao ranjeni brod plovim zakačen na vozilo ispred mene…

Malopre sam saznao da je pukao kaiš alternatora. Bzvz… Lada 112 nije poznata po tako jednostavnim kvarovima. To kad braća Rusi upropaste…

Tags: alternator, Kikinda, lada

This entry was posted on Friday, May 30, 2008 @ 16:24 and is filed under Ispadanje & blejanje. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.